Poštanski planinar osvaja Balkansku »

29. Jun. 2012, Autor : Jelena Glušac, Komentari: 1

Neki poštar možda i zvoni dvaput, al ovom se i ključevi od kapije poveravaju.

Oni nam donose pozdrave, čestitke, opomene i račune. Znaju u koje vreme smo kod kuće, kakav nam je karakter i kako reagujemo na dobre, a kako na loše vesti. Ponekad, svedoci su navika čitavih generacija u jednoj porodici. A mi smo se nekad sa njima, čini se, više družili. Po još jednom izuzetno toplom junskom danu, proveli smo jutro sa Milanom Antonićem, poštarom koji stanare Balkanske ulice poznaje već 26 godina.

Ovako sve počinje od 7 ujutru u pošti u Savskoj. Desetine hiljada pošiljki razvrstano po ulicama i kućnim brojevima pakuje se u torbe koje zbog veličine, muškarci često i rado porede sa džinovskim ženskim. Ali ovu, retko bi koja žena uspela uopšte da stavi na rame.

-Jel ovo prva jutarnja dostava?

-Jeste.

-Koliko bude ta torba teška otprilike?

-Pa bude, sad pošto nema računa, malo lakša, 10 kila. Inače, kad su računi bude i 15,20kg kaže Milan Antonić, poštar.

Kilograme lepih želja, računa i opomena Milan Antonić od Savske ulice do Zelenog Venca deli svako jutro ravno 26 godina. I jasno je sasvim, od Beograda do Moskve, nema boljeg komšije.

Minus, kaže, više voli od vrućine jer tada se obuče. A uniforma je znak raspoznavanja, leti se ne može više od ovoga raskomotiti. Ali i po snegu i na suncu, od kafice do ručka ponude komšije. Jer neki poštar možda i zvoni dvaput, al ovom se i ključevi od kapije poveravaju.

"Meni su deca u Italiji 20 godina. On još uvek zna unučiće i decu. Zamislite. A unuci su bili 4-5 godina kad su otišli. Po imenu i prezimenu ih zna", kaže Milica Uko, stanarka Balkanske ulice.

"Njemu ništa nije teško. Za tebe pitaju, Milane. Ti si najbolji poštar u Beogradu, ja kažem", poručuje Staka Pavlović, stanarka Balkanske ulice.

"Nekad smo mi naplaćivali račune za telefon, naplaćivali smo račune za televiziju, radio i onda smo bili u obavezi da pozvonimo na svaka vrata. I tu su se sklapala bliža ili manje bliža prijateljstva", seća se poštar Milan.

Oni koji danas počinju da rade ovaj posao, dalje od sandučeta više ne moraju da idu. Slabo znamo i svoje komšije, a kamoli poštare. A u Milanovoj torbi već dugo više nema pisama.

"Poseban ritual je bio pre kad vi donosite nekom razglednicu ili pismo. Pa prvo što uradi pročita pa okrene da vidi od koga je. Pa nekoliko puta okrene u ruci dok ga ne otvori da pročita sadržaj. To je nešto upečatljivo. Ali, toga nažalost više nema", naglašava Milan.

Na pola puta rastajemo od Milana Antonića. Do Zelenog venca on će na još dva punkta dopuniti svoju torbu novim kilogramima pošiljki. Poštanski planinar iznova osvaja Balkansku.

Nazad na vrh